Naslovnica BiH Aleksandar Trifunović: Dok god se nerad institucija nagrađuje i isplati na ovako...

Aleksandar Trifunović: Dok god se nerad institucija nagrađuje i isplati na ovako trijumfalan način BiH ne ide nikud, a kamo li u EU I to je jedina istina, političari neće nikada pristati da nešto urade zbog jalovih pritisaka izvana, zbog bezličnih reklama i bilborda, spotova o BiH kao Diznilendu, ali će morati da rade,htjeli ne htjeli, kada pritisak za promjene bude dolazio od većine

0

Ogromnom broju ljudi u institucijama sistema na državnom i entitetskom nivou odgovara da Bosna i Hercegovina ne ide nikud.

Nigdje se nerad ovoliko ne isplati.

Nije tako? Pitajte Špirića i ekipu u Domu naroda koji svaki mjesec primaju oko 5000 KM mjesečno, neto, a ne rade ništa. Ima ih još, nažalost, oni su samo dobar primjer.

Em im se ne ide nikud, a pogotovo im se ne ispunjavaju bilo kakvi uslovi od nabrojanih koji će im onemogućiti da izgube ovakvu kontrolu i zaštitu koju trenutno imaju od svih instutucija sistema.

Tako da, može EU spuštati kriterije koliko hoće, praviti periodične žuto-plave dimne zavjese izmišljanjem napretka ove naše vukojebine, mi sa ovakvom podjelom karata još dugo ne idemo nikud.

Dok god se nerad institucija isplati na ovako trijumfalan način, dok god je politika najveći poslodavac, a najveći biznismeni u direktnoj vezi sa ovakvom politikom, promjena nema, niti ih ima ko izvesti.

Ovo što pišem, da se razumijemo, nije kritika Evrope, jer nije nas Evropa dovela u ovakvu situaciju, ovo društvo je samo sebe dovelo u ovakvu situaciju. Bosna i Hercegovina je od međunarodnih donatora za razvojne projekte dobila više novca nego bilo koja druga zemlja u svijetu. Rezultat je mizeran.

Zašto bi radnik iz bilo koje evropske zemlje dio svog poreza i dalje kao pomoć davao zemlji čiji ljudi ne žele pomoći ni sami sebi. Pa, naravno da nema razloga, ni logike.

Evropska unija nikad nije bila u težoj situacija i postoji toliko mogućnosti kritike na račun ovog saveza, ali je i dalje to jedini put koji je za ovu zemlju otvoren i od kog ovi ljudi i ova zemlja mogu imati kakve-takve koristi.

Evropsko zakonodavstvo nam je potrebno, ne samo da bi stekli uslove da budemo članica, već da bi nas zaštitilo od ove rušilačke i destruktivne politike, korupcije i samovolje ovdašnje vlasti. Suočavanje sa prošloću nam takođe ne treba zbog članstva, već zbog trajnog mira, kojeg, bez tog teškog suočavanja, nema. I da nas nikad ne prime u Uniju, nama su potrebni takvi procesi i zakoni, kao i svi nabrojani juče kao prioritetni, da bi ovom društvu ova država bila korisna barem približno kao političarima koji je vode.

Ne ljutite se zato na Hana i Mogerini, oni uskoro odoše, a doći će neki novi birokrati, sa istim uslovima koje će ponavljati. Možemo birati, i dalje ne raditi ništa, ljutiti se sa neke umišljene visine, na sve i svakog, ili početi da radimo na sebi, na ovom društvu, i početi da se podižemo sa dna evropskih ljestvica po svim tačkama, osim po odlasku ljudi, u čemu smo u vrhu.

I to je jedina istina, političari neće nikada pristati da nešto urade zbog jalovih pritisaka izvana, zbog bezličnih reklama i bilborda, spotova o Bosni i Hercegovini kao Diznilendu, ali će morati da rade, htjeli ne htjeli, kada jak i jasan pritisak za promjene bude dolazio od običnih ljudi, preciznije, od većine običnih ljudi.

Ali, ako vam je dobro, onda ništa.

Na kraju krajeva, istorija je puna groblja propalih naroda, ne samo zato što ih je porazila neka velika, moćna, osvajačka sila, nego isključivo zato što su atrofirali njihovi unutrašnji potencijali.