Naslovnica BiH Zašto srpski mediji pišu – takozvana Armija BiH? O gadostima srpskih medija...

Zašto srpski mediji pišu – takozvana Armija BiH? O gadostima srpskih medija prema BiH, Hrvatskoj, Albancima, Makedoncima, čak i Crnogorcima, potrebno je nekoliko tomova

0
IZVOR:Al Jazeera
PODIJELI

Odjeljenje za borbu protiv terorizma, ekstremizma i istrage ratnih zločina u Policijskoj upravi Trebinje podnelo je danas Tužilaštvu BiH izvještaj protiv ratnog komandira Interventne jedinice takozvane Armije BiH M.D., osumnjičenog za ratne zločine nad Srbima, počinjene 1992. godine u Bradini kod Konjica. Ovako glasi Tanjugova vest koju bi pustio jedino zlurad urednik. Pitate se šta je sporno, a ako niste odmah primetili dopisnik agencije Tanjug koja je ime dobila (krstio ju je Moša Pijade) sklapanjem skraćenice Telegrafska agencija nove Jugoslavije, Armiju Bosne i Hercegovine, legitimnu i jedinu legalnu odbrambenu snagu tokom poslednjeg rata, naziva – takozvana.

“Mladi i zastava tzv. Armije BiH” nalazim i na internetskoj prezentaciji BN televizije (18. februara ove godine), u vesti u kojoj stoji da je “oko 50 mladih izviđača sa područja Kantona Sarajevo postrojilo se tokom obilježavanja 25. godišnjice formiranja 105. motorizovane brigade bivše tzv. Armije BiH, a član Odreda izviđača Rakovica 9 preuzeo je ratnu zastavu ove brigade koju mu je predao Mustafa Rustemagić, predsjednik sekcije 105. motorizovane brigade. Ovaj kolega se potrudio da Armiju Bosne i Hercegovine najpre proglasi “bivšom”, a onda, rekli bi zidari, “potkajla” i sa “takozvana”. “Takozvana” se pominje i kasnije u ovoj vesti gde se kaže da su “ratnu zastavu izviđači ponijeli takozvanim “stazama 105. motorizovane brigade” preko Špicaste stijene do Grdonja… Ali i u emisiji Pečat banjalučke RTRS u kojoj se govori – kako se naoružavala tzv. Armija BiH.

Ove kolege, “patriotu”, ili “patriotkinju” svejedno, podsećam da će sudar sa nerealnim, bolesnim i neostvarenim snom jednog dana u njihovim glavama, pod uslovom da imaju prst obraza i malo razuma, proizvesti tektonske sile, ravne onima koji će vernici i nevernici doživeti u slučaju da se dokaže da svevšnji postoji ili ne postoji.

Malo slovo za jedan narod
Prisetimo se sukoba balkanskih plemena nakon raspada Jugoslavije. Po pravilu najpre je stradala istina, a onda je red brzo došao i na ljude. Masovni mediji suviše lako su instrumentalizovani i, kako reče Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka (Srpska strana rata, str. 662) pretvoreni u proizvodni pogon vladajuće ideologije. Imao sam sreću da sam se našao u Borbi koja je (uz Oslobođenje, Slobodnu Dalmaciju, kasnije Feral Tribjun) odolevala dok nas nisu zgazili kao mrave.

Iz tog perioda ostalo mi je u sećanju da su skoro svi drugi beogradski listovi Muslimane, današnje Bošnjake, pisali malim slovom. Jednog dana tadašnji urednik, čuveni Stanislav Staša Marinković pozvao me je u njegovu uredničku sobu i pružio nekoliko debelih flomastera, pokazujući na povelik komad hamer papira. Napiši molim te krupnim slovima i stavi u desk na vidno mesto – da se imena svih naroda pišu velikim slovom. I bi tako. Stajalo je to nekoliko sati, a onda se neko dosetio da to treba odneti sprat više, u redakciju Večernjih novosti koje su prednjačile u toj i sličnim pogreškama. Jedan od naših kurira odneo je natpis na treći sprat i jedva izvukao živu glavu. Pocepali su Stašin i moj plakat.

Bili smo prokaženi. Još 1990. godine naša štamparija odbila je jednom prilikom, što će se u godinama koje su sledile često ponavljati, da štampa Borbu “zato što napada i kritikuje srpsko rukovodstvo”.

Nešto kasnije i sremskomitrovačka fabrika roto-papira “Matroz” cena za otpadničku Borbu bila je petstotrideset procenata viša nego za patriotsku Politiku.

Kapor i Kalajić
Godinama već čuvam jednu stranu Večernjih novosti, koja je svetlo dana ugledala tri meseca pred postpisivanje Mirovnog sporazuma za BiH u Dejtonu. Od pet naslova) glavni je plasiran u vrhu strane “FESLIJE BI OZREN” (jedan sa antrfileom/boksom), a potpisan sa B. Marić i G. Maunaga. Ispod “Ćirilica na lomači” (nadnaslov: U Zagrebu uništeno 40 hiljada kompleta Jugoslovenske enciklopedije, a u podnaslovu: Iz knjižara i biblioteka izbačene sve knjige štampane ćirilicom ili dela srpskih autora pisana ekavicom), a sasvim dole prilog iz Ljubljane ‘”Ljiljani” venu – Janezi plaču’ (Sl. Pašić). Sa strane levo je tekst Nevesinjca Radivoja Gutića “Jenki slomljenih krila” o dejstvovanju aviona NATO u Hercegovini, a sasvim desno “nogavica” kako smo nekad zvali stubac preko čitave strane “Rešenje za Bosnu pregovori”, uz antrfile “MIr – glavni cilj”.

O nekulturi i, zašto ne, gadostima srpskih medija prema BiH, Hrvatskoj, kosovskim Albancima, Makedoncima, čak i Crnogorcima potrebno je nekoliko tomova, ali ne mogu da ne pomenem kako se na Beogradskoj televiziji (onda TVB, u jednoj reportaži 12. novembra 1992) “o zdravoj srpskoj lepoti srpskih vođa na Palama divio jedan slikar i pisac – Momo Kapor, navodi antropolog, književnik i izdavač Ivan Čolović: “Tu je našao tip čistokrvnog gorštaka oličen u Radovanu Karadžiću i Nikoli Koljeviću, i suprotstavio ga tipu muslimanskog čoveka u Sarajevu, kome su, po njegovom nalazu, svojstveni tupost, vonj na loj i zlikovački izobličeno lice. Kaporovi primeri tog bednog ljudskog varijeteta su Alija Izetbegović i Juka Prazina. Svoja antropološka zapažanja upotpunio je ocenom da je Sarajevo bilo ‘neprirodna tvorevina’ i da je taj grad “urušio sam sebe, od zlobe i mržnje”. Kapor je rođeni Sarajlija, a njegovi preci su iz Mirilovića kod Bileće. Zlobnici kažu da su se u Mirilovićima često seksali između sebe i da su uvek posvađani. Progovore “međuse” samo kad je sa'rana ili svadba, i opet zamuknu.

Još jedan slikar – Dragoš Kalajić je u liku Biljane Plavšić našao najlepši primer i fizičke i duševne krepkosti, koju je predstavio kao “veliku figuru žive legende srpske borbe”. Kalajić je s prezirom odbacivao poređenje nove srpske legende sa La Pasionariom, legendom španskog građanskog rata. Pre svega, objašnjavao je Kalajić, Dolores Ibaruri je veoma ružna žena, fizička i moralna nakaza, dok je Biljana Plavšić oličenje evropske lepote i magnitudo animi. Sam njen pogled na čudesan način odstranjuje umor iz Kalajićevog tela, tako da on na sopstvenom primeru otkriva moć dr Biljane Plavšić i da okrepi i najumornije, a ta moć i njoj samoj daje neuništivu krepkost i lepotu. Opažam glasno, kaže Kalajić, da je ona krepka i lepa kao da je upravo ustala iz dugog počinka. Aferim!

Volovi i konji
Poslednjih nedelja bavio sam se, možda trapavo, srpskim sveopštim propadanjem u čemu značajan doprinos daju došljaci i zbog toga dobio ozbiljne pretnje upravo zbog tekstova na Aljazeera balkans. Domaći se izmiču iz najmanje dva razloga: nemaju kuveta za bilo kakav znacajan zaokret i zbog straha od pogrešnih koraka i ispaštanja i stoga “akciju” prepuštaju dinaroidima, koji su žešći i ne prezaju.

Dosta je primera u srpsko-srpskim odnosima (otadžbina/dijaspora) gde su Srbijanci došljacima – Crnogorcima, Dalmatincima, Ličanima, Krajišnicima… prepuštali bajrak i – seirili, da bi na kraju zaposeli glavne skamije a njima ostavljali mrvice. Ima u našem(im) narodu(ima) stara izreka da su volovi vazda orali a konji zobali.

Vratimo se, na kraju, Armiji Bosne i Hercegovine, opaskom jednog diplomate koji je svojevremeno predsedniku BiH, Aliji Izetbegoviću rekao da su oni od rulje napravili vojsku, a Srbi od vojske rulju.

Nešto i o agencijama. Ako je zadatak svake agencije da brzo, tačno i nepristrasno izveštava o nekom događaju ili društvenom procesu od javnog interesa, ne vidim potrebu za “patriotsko” laganje. Mediji u Srbiji očito od “manjeg brata” (dodikovaca) očekuju da se isprse koji će ih, ako dođe “stani – pa'ni” ostaviti na cedilu. Iako su dosta slični (tamošnji najčešće (SRNA) javljaju da je u Sarajevu, sa većinskim srpskim stanovništvom, padala kiša, a ovdašnji podrobno o “svom” Kosovu) srbijanske bih podelio u tri grupe: pokvareni i pristrasni (RTS, Politika, Večernje novosti), nedefinisani (Blic, Danas) i smeće, gde su svi ostali.

post->ID); ?>" data-width="100%" data-numposts="5">